Nocnih fotografija drugog dana u Zell am See-u nece biti, nisam zeleo dugo da ostajem budan, cekao me je dug put prema Heidelbergu u Nemackoj. Milan je imao zelju da se provoza samnom, da me odprati skroz do Salzburga. Prvi pogodan voz za Salzburg je REX1503, u 07:15, garnitura je kao do sada prikazana na fotografijama, push-pull. Prozori su mogli da se otvore, tako da je usput nastalo nekoliko lepih fotografija.
Serija prvih sest fotografija nastaje na obelezenom delu na karti, izmedju Zell am See-a i Schwarzach-a:
Bili smo u prvom vagonu (vagon sa upravljacnicom na celu voza). Voznja pored reke Salzach, ranim jutrom, pogled na izlazece Sunce, magla koja se tek podigla i dalje zaklanja planinske vrhove, prelep dozivljaj:
Pogled u nazad, na lok koja nas gura:
Dalje prema Schwarzachu koloseci su mestimicno denivelisani, donji kolosek ide uz obalu, a gornji povremeno prolazi tunelima:
Opet pogled u nazad, iza sebe ostavljamo prelepu prirodu, ali svestan da je Austrija cela lepa, nije mi bio osecaj kao kada se vracam sa nekog putovanja kuci, ipak me je cekalo jos mnogo dana do kraja, do pravog povratka
Iznad nas se pojavljuje Tauernbahn, pruga Villach - Schwarzach, o kojoj sam pisao pocetkom putopisa:
U Salzburgu dok smo isli prema salterima, pravim onako bezveze par fotografija, sta mi se naslo u kadru usput, a kako su vozovi na sve strane, mora uvek nesto da upadne u kadar
Tako je upao ovaj Railjet, u trenutku polaska prema Becu:
Neki stari DMV:
Stanica je bila u radovima, obimne prepravke se vrse, pravi se veliki natkriveni deo stanice, u planu je da deo stanice bude natkriven velikom kupolom, no o tome cu pisati kada se budem ponovo nalazio u Salzburgu, kasnije u putopisu... Zbog tih radova malo je konfuzno kretanje ljudi po podzemnim prolazima, posto je pola njih zatvoreno, pregradjeno, itd... U jednom trenutku nasli smo se blizu podzemne zeleznicke stanice, dva koloseka Salzburger Lokalbahn zeleznice, pa smo svratili do nje:
Za dva dana me ceka put za Pariz, a kako sam planirao da idem tvg-om, rezervacija mesta unapred je bila neophodna. Kako to nisam uradio pre polaska na put iz Srbije, jer su mi na salteru prvo rekli da mogu da mi izdaju rezervaciju, a kasnije da su sva mesta popunjena (naravno dva meseca unapred sam trazio tu uslugu), a njima ne radi kako treba "sistem za rezervisanje karata" (otisao sam i u agenciju Wastels, gde su mi istu stvar rekli i kako nemaju mogucnost da mi rezervisu, jer su sva mesta bila popunjena 2 meseca unapred, sto naravno nije tacno, vec ih je sve mrzelo da se bakcu sa tim), morao sam kartu da rezervisem bar par dana unapred, iz Austrije ili Nemacke.
U Zell am See-u nije bilo DB saltera gde to mogu uciniti. Rekli su nam da ima u Salzburgu. Otisli smo na poseban salter Nemackih zeleznica i covek mi je sasvim ljubazno izdao rezervaciju. Rezervacija je bila besplatna, ali sam uz Interrail kartu morao da uzmem i doplatu od 10e, (koja je neophodna za ICE ili TGV vozove na potezu Nemacka - Francuska).
Imao sam srecu da je dva dana unapred ostalo slobodnih mesta, jer su tgv-ovi na toj relaciji obicno skroz popunjeni.
Nesto pre 10h dolazi mi voz za dalje. Milan se vraca nazad, a ja nastavljam od Salzburga direktno za Heidelberg vozom EC218.
Evo jedne fotografije tog voza izmedju Salzburga i Rosenheima, autor fotografije je Fritz Keitel:
Nemam gde drugde nego pravo u prvi vagon, najsladje je otici iza masinovodje, gledati prugu ispred i uzivati. Prvi vagon je tipa Bpmbdzf, polovina je sa sedistima, druga polovina prema upravljacnici je za prevoz bicikala:
A ono zbog cega volim da se vozim u takvom vagonu je
Na ulazu u Minhen, vec osecam bliskost db-a i njihovih belih lepotana, sa proslog putovanja, Minhen je mesto gde sam prvi put seo u ice
Tu menjamo smer i lokomotiva je na celu voza do Stuttgarta, gde se takodje menja smer (opet ceona stanica) i moj vagon je na dalje ponovo prvi u vozu...
Evo tri razlicite karte zeleznicke mreze Nemacke, pruga visokih brzina i dela u okolini Mannheima i Stuttgarta, lakse je preko njih pratiti o kojim prugama cu dalje pisati (mislim da sam na kartama dovoljno dobro naznacio pruge o kojima cu pisati):
Izmedju Minhena i Augsburga vozimo se jednim delom sestokolosecnom prugom, gde se dva koloseka koriste za S-Bahn, druga dva za teretni saobracaj i poslednja dva za daljinske vozove, EC, ICE, TGV itd... Negde od polovine puta ide se cetvorokolosecnom prugom, gde teretni i lokalni vozovi koriste ista dva koloseka. Kada sam ja prosao tom prugom, mislim da smo se kretali brzinom od 160km/h. U tom periodu pruga je sredjena za vece brzine, ali do novog reda voznje vozovi su isli starim brzinama od Vmax 160km/h. Od decembra 2011. pustena je Vmax 230km/h i znacajno je skraceno vozno vreme.
Vraticu se na ovu prugu kasnije u putopisu...
Od Stuttgarta prelazimo na prugu za visoke brzine, SFS Stuttgart - Mannheim. Tu prvi put na ovom putovanju razvijamo 200km/h do mesta Ubstadt, gde se odvajamo na prugu za Heidelberg. High Speed pruga Stuttgart - Mannheim je gradjena da podnese brzine od 300km/h. Vozovi (ICE i TGV) se njom krecu brzinama od 250km/h, a postoji i jedna zanimljivost, kada vozovi kasne i to kasnjenje treba skratiti, vozovima se dozvoljava da idu 280km/h. Za izgradnju te pruge bila su potrebna ogromna finasijska sredstva. Jedan od razloga su mnogobrojna urbana podrucja kroz koje je trebalo da prodje i otpor stanovnistva, pa je bilo neophodno graditi tunele i duboke useke tamo gde inace ne bi ni bili potrebni (Slicno se dogadja i danas kod izgradnje produzetka LGV Est pruge prema Strasburu).
Mi smo tom prugom od Stuttgarta do Ubstadt-a isli 200km/h, sto je Vmax za klasicne vozove.
Usput su nastala dva videa, pa koga zanima moze da pogleda, prvi je pogled iz vagona, a na drugom je voznja u upravljacnici sa 200km/h:
U podne se iskrcavam u pokrajini Baden-Württemberg, u Heidelberg. Hajdelberg se nalazi na reci Nekar, na pola puta između Frankfurta i Štutgarta. Sa svojih oko 150 hiljada stanovnika, grad je srednje velicine. Podeljen je u nekoliko oblasti, medju kojima je turisticki najpopularniji deo Altstadt (stari grad). Planirana je izgradnja nove gradske oblasti pod imenom "Banštat" („grad vozova“) na mestu unutar zapadnog dela grada i Vijeblingena. Nova oblast bi imala oko 5-6 hiljada stanovnika, a otvorilo bi se i novih 7.000 radnih mesta. Mozda ce ta lokacija bila nekada atraktivna medju vozoljubiteljima.
Hajdelberg je poznat po čuvenom starom mostu na reci Nekar i velikom starom zamku na brdu, iznad starog dela grada. Te dve atrakcije cine ovaj grad prepoznatljivim na razglednicama i primamljivim za turiste. Danas je Hajdelberg mesavina starog i novog, modernog.
Hajdelberg je meni posluzio i kao odskocna daska za odlazak u Svajcarsku. Iz tog grada sam mogao da odem na jednodnevni izlet do Ciriha i da se vratim u normalno vreme, spavam povoljnije, nego sto bi mi to bilo u Svajcarskoj. Kako sam u planu imao da prespavam dve noci, sutradan sam otisao do Ciriha, a drugi dan rano ujutru za Francusku. Njegova lokacija tokom mog putovanja bila je kao odlican strateski polozaj.
Rezervisao sam hostel Steffis, na oko 4min hoda od glavne stanice (sa rancem od 35kg na ledjima tih 4min se pretvara u minimalno 10min). No ja nisam uspeo ni za deset minuta da stignem u hostel, jer karta koju sam imao u rukama nije bila bas precizna. Na karti je ucrtana ulica odmah ispred stanice, kojom se pravo na hostel izlazi, ali u stvarnosti nije bila u pitanju ulica vec prolaz kroz trzni centar i jednu zgradu, koji bas i nije licio na ulicu. Tako sam omasio i usao u ulicu pored, kretao se samo pravo dok ne izbijem na hostel, a kako njega nije bilo ispred mene, a nisam uspeo da ga ugledam dok sam prolazio pored, jer mu je natpis samo sa prednje strane, a sa strane je kao najobicnija zgrada, tako sam se dovoljno odaljio dok mi nije postalo sumnjivo. Ljudi su me uputili nazad i jedva sam uspeo da ga pronadjem, vrteo sam se u krug oko njega. Samo sa jedne strane ima natpis hostel, jako malim slovima, pa je izuzetno neugledan. Zgrada u kojoj se nalazi vise podseca na neku staru fabriku, ali unutra je potpuno druga prica. Restauriran, lepo uredjen i ima jako ljubazno osoblje. Nocenje u desetokrevetnoj sobi kostalo me je 18e, u cenu bio je ukljucen i dorucak. Fotografije hostela necu postavljati, koga zanima moze da pogleda na internetu.
Nema se mnogo vremena za odmor, polazim u obilazak. Krecem se prema starom delu grada. Usput malo tramvaja:
Sedmodelni tramvaji RNV-a (Rhein Neckar Verkehr GmbH), na trgu Bismarckplatz:
Heidelberg ima jednu zanimljivu destinaciju, destinaciju za vozoljubitelje, a to je uspinjaca, Königstuhl Funicular (Bergbahn). Penje se na brdo iznad grada, usput prolazeci pored zamka. U ovom putopisu necete je videti, mozda je posetim nekom drugom prilikom, kada budem ponovo dolazio u ovaj grad.
Nastavljam kroz stari grad ulicom Hauptstrasse:
Usput zavirujem u mnostvo poprecnih ulica:
Bacam pogled na uzane ulice:
Izlazim na Marktplatz, prolazim pored Crkve Svetog Duha (Church of the Holy Spirit), najpoznatije crkve u Heidelbergu. Crkva sa svojim tornjem najvislji je objekat i dominira nad starim gradom. Gradjena je u periodu od 14. do 15. veka. U pitanju je univerzitetska crkva Univerziteta u Heidelbergu:
Mogao sam da biram gde cu sa trga ici, da sam nastavio pravo popeo bih se na stari zamak, a ja sam odabrao levo, na stari most. Carl Theodor Brücke, sagradjen u 18. veku, najpoznatiji je most u Heidelbergu:
Pogled na reku Nekar uzvodno, na istok:
Pa jedan pogled nizvodno, na zapad, negde u smeru Mannheima:
Grad se moze razgledati i sa reke:
Meni je ipak lepsi pogled sa visine mosta. Zamak iznad starog grada:
Dalje sam nastavio uzbrdo, prema tzv. "putu filozofa", Philosophers' Way (Philosophenweg). Bilo je +30 i sparno vreme, pa je uspon potrajao. Staza je mestimicno ogradjena bodljikavom zicom, prolazi kroz privatna imanja, baste i po neke vinograde:
Sto se vislje ide, pogled je lepsi:
Nisam se bezveze pentrao, pogled na Heidelberg, po kome je ovaj grad prepoznatljiv. Lokacija sa koje je najfotogenicniji:
Sa brda se spustam uzanim ulicama kroz sumu, kroz nekakva elitna naselja. Put me vodi na most preko brane. Malo se zadrzavam, lepo je bilo posmatrati reku Nekar:
Ugledao sam prugu na suprotnoj obali, odmah ispod ovog lepog naselja:
To se mora videti. Otpada ideja da se pesaka vracam prema hostelu... S-Bahn stajaliste Heidelberg Altstadt (Karlstor). Kako je nisko sunce idealno obasjavalo, bio je lep ambijent. Trebalo je sacekati i da nesto naidje, sto u Nemackoj nije problem:
Pronasao sam jednu pasarelu preko pruge, malko pogodnije mesto za fotkanje:
Pogledao sam kartu mreze pruga u okolini, koju sam nosio sa sobom. Pruga na kojoj sam ovo slikao vodila je za Neckargemund, odakle se racva na sto i jednu stranu, moze se ici u krug nazad, za Stuttgart, za Wurzburg, za Nurnberg, itd... Jedini je problem sto ja na njoj duze od pola sata nisam video nista drugo sem S-Bahn vozova. To mi nije toliko zanimljivo.
Usput sam zaboravio da pogledam red voznje za nazad, za centar grada, a kako sam zaboravio i da je nedelja i nedeljni red voznje, nije me obradovalo sto moram da cekam sledeci voz dobrih pola sata. Nedeljni red voznje je uzasan, S-Bahn ide taktno na svakih 25min, pa 40min.
Za grad pruga kod ovog stajalista ulazi u dugacak tunel i izlazi u blizini glavne stanice, tako da se brzo stize. Trg ispred glavne stanice:
U Heidelbergu postoje dve neugledne gradjevine, glavna stanica Heidelberg Hbf i zgrada u kojoj se nalazi moj hostel. Stanicu nisam zeleo da slikam. Drugu ruznu zgradu hostela sam slikao. Drugi put zaista ne moze da mi se dogodi da ga promasim. Slikao sam je spolja, da mozete videti o cemu pricam. Naziv mu je Steffis, sto pise samo na ulaznim vratima, takvim fontom koji se vidi samo kada stojite ispred istih. Ko bi rekao da se dobar hostel nalazi u staroj fabrickoj zgradi:
Pre odlaska u noc, skoknuo sam do stanice i raspitao se za sutrasnji jednodnevni izlet do Ciriha. Po obicaju, jako ljubazni ljudi rade na info pultu. U planu sam imao da necime stignem do Stutgarta, odakle imam direktan voz za Cirih. Ne znam sta me je navelo da idem tim, najkracim putem, kada se malo duzim putem, preko Manhaema i Basela do Ciriha stize za skoro pola sata brze (jedini je problem menjanje 3 voza). Odlucio sam se za ICE 711, oko 08:40, za Stuttgart. Voznja je bila znatno udobnija i brza nego nekim regionalcem i trajala je svega pola sata
Na ice vozove gledam kao pokretne hotele na tockovima, a tako se i osecam u njima. Moje mesto za sedenje je uvek u najpraznijem delu voza, neko od cetiri odmah iza upravljacnice:
Brzina kojom se krecemo po pruzi Mannheim - Stuttgart, koju sam vam vec predstavio, sada je 250km/h:
Ukratko snimljeno parce voznje, sa najavljivanjem dolaska u Stutgart na Nemackom i nekom krzljavom Engleskom:
Preporuka je pogledati jos jedan video, koji sam pronasao, gde se utrkuju dva ice voza, onaj iz koga je snimljeno sa 250km/h i onaj koji ga pretice sa 280km/h (verovatno jer smanjuje kasnjenje):
