www.vozovi.com

Polako se penjemo:




Ulazimo u tunel:




Sa druge strane tunela još jedna sevastopoljska buhta:










Nastaviće se.

Stižemo na stanicu Inkerman 1 gde se ukrštamo sa Električkom ER1 u suprotnom smeru:






Pejzaž se menja:






Ulazimo i u drugi, nešto duži tunel:




I penjemo se u malo bržem ritmu:






Nastaviće se.

Stižemo na stanicu Mekenzievi Gori:






Od Mekenzijevih Gori se odvaja pruga ka severnoj strani Velike Sevastopoljske buhte:



Interesantno je da sa na njoj nalazi stajalište 1531 km, od koga mi je kondukterka prodala kartu, a na toj pruzi nema putničkog saobraćaja.


Jedno od usputnih stajališta:




Prelazimo vijadukt:






Nastaviće se.

Pred Bahčisarajem:




Stižemo u Bahčisaraj. Evo oldtajmera koji me je dovezao i koji nastavlja za Simferopolj:




Stanica Bahčisaraj:




U stanici je jasno istaknut red vožnje lokalnih vozova, na zvaničnom ukrajinskom jeziku:




Kao i daljinskih vozova koji imaju stajanje u Bahčisaraju. Neki staju, a neki ne:




Stanica sa "civilne" strane:

Bahčisaraj, grad od oko 30 hiljada stanovnika je administrativni centar Bahčisarajskog rejona i bivša prestonica Krimskog kanata. U njemu se nalazi Hansaraj, jedina preostala palata krimskih kanova. Grad se nalazi u dolini reke Çürük Suv koja je poznata kao stari lokalni centar civilizacije (pronađeni su dokazi o postojanju ljudi na tim prostorima u Mezolitu). Utvrđenja koja su postojala u dolini pre Bahčisaraja, tvrđava Qırq Yer (moderni naziv Çufut Qale), Salaçıq i Eskı Yurt su danas inkorporirane u urbanu zonu Bahčisaraja. Od ove tri, u ovom putopisu ćete videti Čufut Kale.

Bahčisaraj je postao prestonica Krimskog kanata 1532. godine i to i ostao sve do sredine 18. veka i ratova sa Rusijom i njegovog spaljivanja. Posle ruske okupacije Krimskog kanata 1783. godine Bahčisaraj je postao običan grad i izgubio je svoju administratvnu važnost, ali je ostao centar kulture Krimskih Tatara sve do Sürgün-a (deportacije Krimskih Tatara u Uzbekistan 18. maja 1944).

Nakon pogleda na mapu koja se nalazi ispred železničke stanice, zapućujem se ka gradu. Na ogradi kaže "AUTOMOBILI KAZNA" i "u dvorištu je zli pas":




Putokaz mi kaže da sam na pravom putu:




Pogled nazad ka stanici (zeleno na kraju sokaka):




Usput nailazim na spomenik na kome piše (ne vidi se) "Večna slava partizanima koji su se borili na Bahčisarajskoj zemlji 1941-1944":




Pažnju mi je privukla ova crkva pa ću malo skrenuti sa puta:




Usput prolazim pored zgrade administracije Bahčisarajskog rejona:




Dolazim do crkve:




Vraćam se nazad na put ka Hansaraju. Vreme nije bilo kristalno vedro i sparno kao prethodnog dana, već oblačno, a u tom trenutku je kiša počela da pada. Iako sam imao nameru da prepešačim nekoliko kilometara do Hansaraja, zbog kiše se odlučujem da uhvatim jednu od maršrutki koje idu od železničke stanice i centra grada do Hansaraja i početku staze za Čufut Kale.

Nastavak sledi.

Nakon poprilično neprijatne vožnje u prepunoj maršrutki i haotičnog saobraćaja na prilazu Hansaraju na izlazku me čeka pljusak. U nadi da će kiša prestati seo sam u jedan od mnogobrojnih restorana poprilično rusifikovane tatarske kuhinje. Iako je uslužba bila jako spora, kada sam izašao kiša je i dalje padala, mada sada prihvatljivim intenzitetom. Hansaraj u Bahčisaraju je bio političko, administrativno i kulturno središte Krimskog kanata tokom 250 godina, tokom XIV, XV i XVI veka. On zajedno sa Topkapi palatom u Istanbulu i Alhambrom u Andaluziji čini trougao kulture Bliskog Istoka u Evropi. Kako mi je cilj bio i obilazak Čufut Kale-a i povratak za Sevastopolj po danu odlučujem se da se prošetam po dvorištu Hansaraja bez ulaženja unutra. Slede slike:












Plan Hansaraja:




Nadomak Hansaraja je spomenik oslobodiocima Bahčisaraja u II svetskom ratu:



Nastavak sledi

Nastavljam u smeru Čufut Kale-a. Kiša je konačno prestala:






Prolazim proširenje i kraj puta gde se okreću maršrutke i parkiraju kola, a dalje se nastavlja stazom ka Čufut Kale-u. Na toj stazi se nalazi pravoslavni manastir u steni. Po tvrdnjama monaha iz manastira on datira još iz VIII veka, međutim kada je Vizantija oslabila on je bio napušten. U XV veku je manastir obnovljen (ili je po drugim informacijama tek tada nastao) i funkcionisao je sve do 1921. kada su ga komunisti zatvorili. Po osamostaljivanju Ukrajine od Sovjetskog Saveza manastir je ponovo otvoren. Sledi par slika:










Nastavljam dalje ka Čufut Kale-u. Usput nailazim na ulaz u muslimansko groblje Gazi Mansur:




Nastavak sledi.

Posle oko 10 minuta staze kroz šumu, dolazim do žutog putokaza koji pokazuje na Čufut-Kale, na levo:



Čufut-Kale je nacionalni spomenik naroda Karaite sa Krima i tatarska tvrđava. Naziv Čufut-Kale na Tatarskom i Turskom jeziku znači Jevrejska tvrđava. Tačno vreme nastanka tvrđave se ne može pouzdano utvrditi. Neki smatraju da je prvo bila vizantijska tvrđava sagrađena u 6. veku. Drugi tvrde da je tvrđava nastala u 10. ili 11. veku. Tokom ranog perioda istorije utvrđenja, ono je bilo uglavnom naseljeno Alanima, sarmatskim plemenom iranskog porekla. Tokom 13. veka u pisanim izvorima se pominje ime Kyrk-Or, kao pećinski grad u okviru ove tvrđave. To ime se koristilo do sredine 17. veka. 1299. godine tatarska horda je prodrla na Krim i zauzela Kyrk-Or. Na početku 15. veka Tatari su naselili Karaitske zanatlije ispred istočne linije utvrđenja i sagradili drugi odbrambeni zid kako bi dodatno osigurali utvrđenje, te je nastao novi deo grada.

U 15. veku je prvi krimski kan, Hadji-Girei, uviđajući prednosti utvrđenja, stari deo grada pretvorio u utvrđenu rezidenciju. Nakon poraza Zlatne horde, Krimski kanat postao osetno snažniji, te je značaj Kyrk-Or-a kao tvrđave opao jer nije bilo pretnje. Zbog toga je kan Menglis-Girei preselio prestonicu u Bahčisaraj. Kyrk-Or je ostao tvrđava Bahčisaraja i zatvor. Sredinom 17. veka Tatari su napustili Kyrk-Or. Samo su Karaite ostali tamo da žive zbog anti-jevrejskih ograničenja u drugim gradovima Krimskog kanata. Kako su Tatari Karaite smatrali Jevrejima, grad/tvrđava je dobio ime Jevrejska tvrđava (Chufut-Kale) sa negativnom i prezrivom konotacijom. Nakon ruskog osvajanja i pripajanja Krima Ruskoj imperiji, vlada je Karaitima dala privilegije, dozvoljavajući im da mogu da žive bilo gde u Rusiji. Od tog trenutka Čufut-Kale biva napušten i sredinom 19. veka prestaje da postoji kao naselje.


Penjem se ka tvrđavi:










Južni ulaz:

Prolazim jednom od ulica Čufut-Kalea:




Dolazim do kenese (kenesa je izraz za karaitsku i persijsku sinagogu):








Nastavljam dalje ulicama bivšeg grada:






Mauzolej Džanike-Hanim, kćerke Toktamiša, kana Plave horde, potomka najstarijeg sina Džingis-Kana, poznatog po opsadi Moskve 1382. godine:




Nastavak sledi.

Ovaj jedan dan u unutrašnjosti Krima se baš odužio, al' nikad nije kasno da se nastavi. Nastavio sam se penjati blago uzbrdo, a onda sam uspeo i ući u unutrašnjost pećinskog grada: