www.vozovi.com

Toledo (treći put).
Pošto je treći put nešto slika iz bliskog okruženja.
Nije da se to veče nije špartalo po gradu al, kako već imam naštrokanih slika od ranije, nisam vukao spravu secum.
Dakle - okruženje dok su putnici pribavljali neke souvenirs.
Puente de San Martín a tamo na vrhu, Monasterio de San Juan de los Reyes



Puente i malo lijevo o'njega.



Kula na njeme.



Pogled kroz nju... kulu.



Ima tu tije puentova.
Ima i starijih a ima i novijih.
Oan anamo je noviji... od starijeg.

Malo se izmakneš desno i pogledaš preko Río Tajo.



Još malo desno.



Naiđe tobus te se okrenuk.



Kad se već okrenuk onda nek se vidu i dranguljarnice.
Bile su tu i prije 10 godina.
Nisu u centru pa su jeftinije... dobrano.



Hm.
I ovdje bi se mogao useliti.
Uzeću u razmatranje.

Pošto nisam od juče (ni od prekjuče) pravac Parador de Toledo.
Otalen je najbolji ždrak (pogled).



Svaki put je tu bilo dobrih autića.
Nisu ni sad omanuli.



Malo ga postranično.



Pametan čoek (i mačor) ne hodi po vakom suncu neg...



S terase.
Alcázar de Toledo.
U osnovi nije star ko Grčka al, ka'u, ko Rim jeste. (3rd century)
Lijevo je Catedral de Santa María de Toledo.
Brzo su je sazidali. 1226-1493.
Sitnica.



Ko ne bi li sve stalo u'sliku.



Kad sam već zakreno da zakrenem još.



Tamo nešto ima.
Da vidimo šta je.
To je.



Malo špijunskih aktivnosti.
Academia de Infantería de Toledo.

Pošto nemereš sać kuda si uzašo ondak naokolo pa na isto mjesto s kojeg si pošo.
E kad je već naokolo ondak: Castillo de San Servando. (ono na brdu)



Pa ondak - Puente de Alcántara.
Rimska građevina.
Znali ljudi kako se ziđe pa još stoji.



Evo ga još.
Vidi se i komad od Castillo de San Servando.



Isto ko ranije a jope i nije jerbo je druga angulacija.



Malo nizvodno.
Reklo bi se da je i tamo bio neki puente.



Opet onaj Puente de San Martín.



Ko bi reko da će ova voda tamo odakle sam upravo stigao.
U Lisabon.
Río Tajo.

Šta sad?
Il je bolje pitanje: Kud sad?
Malo da se provozamo.
Ionako to konstantno radimo : Provozavamo se.
Znam i đe.
To je tu blizu. Sjeverno.
Ne onim hajvejom. Plaća se.
Ovim ovdje lokalcem.
Vidi utvrđenje!
Okolo je, valjda, omekšanje.



Okoliš takav kakav je.
Ima naslaganih kamičaka.
Iz nekih razloga naslaganih.
Ili tek onako... naslaganih.
Il samo izgledaju... naslagani.



Most.
Preko vode.
Najviše ih je preko... praznih - suhih usjeka, zasjeka, procjepa i sl.



Ovaj je preko uskog dijela Embalse de El Burguillo.
Kumulacija vještačka.
Navodno još od 1913.



Kad već prolaziš pored, pogledaj koliko je sati.
Toliko je sati.



Inače pored je, kao i ranije, ovako.



Na ulasku u ciljani grad treba proći jednom od ovih longitudinalno pozicioniranih ulica.
Pamtim ih dobro po obilju kružnih tokova.
Nisam sklom riganju al nakon devetog izlaganja postraničnim G silama dobiješ želju da obogatiš okruženje sadržajem svojih proksimalnih probavnih organa.



A grad je: Avila.
Onima kojima je poznat, poznat je po svojih 88 kula na duuuuuuuuuuugim zidinama.
I sve to osvetljeno noćom!
I još ponekim stvarima poznat grad al... nema veze.



U memorijskim prostorima mi stoji da imaju jednu centralnu podzemnu garažu u koju nema šanse kombadžiju ućerat.
Kad bi se to nekako i riješilo ako u grad uniđemo nećemo do ko zna kad izać.
Znam kako to ide jer je tako prošli put išlo.

Tako se Avila vidi s naspramnog brduljka na kojem je ovi 'otel okružen predivnom, bujnom vegetacijom.
Bujnom zelenom vegetacijom.
Nije zelena?
Jel vjerujete meni il svojim očima?



S brduljka a uz aparaturu za približaj slike: Universidad Católica Santa Teresa de Jesús de Ávila.



Aj malo naokolo.
S distance.
Drugi rakuras.



I ovo je s distance samo je distanca malehna.



A naspram je ovo, nešto kulturno i umjetničko... garant.



Jel neko reko da nema željeznice?
Pogrešno.
Ima.
Ovo je željeznički most.

Ne drži me mjestoooo!
Nisam jedini.



Okruženje i dalje zasluže posebnu pažnju.
Plodno okruženje.
Kamenje raste ko iz vode.



Ma da nisam u Vojvodini?
Greška? Nebi reko.
Vojvoda ili herceg.
Vojvodina ili Hercegovina.
Dakle - isto... a ni slično.



Praškasti put.
Dušu dao za baciklo.
I zidić.
Sos vrata.



Iza zidića.
Baš, ono... simpa.



U daljini - naseljenje.
Koje?
Neam pojma.



U blizini - crkvalj.
Prednjca mu... nije čemu.



Al mu je zato... mal ne rekoh zadnjica... Uh! Evo rekoh.
Dakle ta mu je... jel... baš kako i treba da jeste.

I onda je stvar krenula nizbrdo.
U koloni.
Nizbrdo i polako.
To je bar lakše neg polako uzbrdo.
Šta da se radi?
Da posmatramo koze pored puta?



Mic po mic.
I dalje, gospođe koze.



Masline.
Zamisli!
Masline!
A da!
I kula na vrhu.
Sa zastavom... španskom.
Ko bi reko?
Ne bi mi nikad na pamet pala španska zastava.



A kad, zahvaljujući napravi zvanoj putni kompjuter (inkorporiranoj u GPS) skontaš da je prosječna brzina 5 km/h a vidiš ovo ispred sebe...
Još 53 kelometra!?
Pa stvarno!



Ondak ti skoči oderinalin i smotaš na raskrsnici te bezobzirno pretekneš čak i ove.
Oni se, srećom, ne bave banalnostima tipa prekoračenje dozvoljene brzine.



Tako ti ja, namjesto u Madrid, odoh u drugom pravcu.
Odoh za Aranjuez.
Tamo sam i stigao u sumračenje toga dana.
Pokazaću i to a do tad evo vam slika jednog finog, lijepog, krasnog plinskog postrojenja.
Što to?
Pa tako.
Lijepo izgleda. Šta ima veze šta je?

Između prethodne i sljedeće slike je padala kiša.
I to žestoko.
Normalno.
Svi znamo ono: "The rain in Spain stays mainly in the plain".
Al dok uniđoh u Aranjuez kiša je stala.
Ko da je hodala pa je stala.
Svašta.
Vidljivi tragovi kišenja.



I ovdje.



Al s druge strane (u odnosu na prethodni smjer gledanja) vidi čuda: Sve suho.



Brzoisparavajuća voda i brzosušeća se zemlja.



Baš dobro za lopte razbacit.



The objekat koji nadgleda gornju zaravan.



Postranično limitirano.
Teško skrenuti sa zadatog pravca.



Ko da su obuzeti (opterećeni) pravcima.



I jesu.
Ravnina, pravac, horizontalitet... to je ono što ih handri.
Sve mi se činilo da tamo stvari stoje nakrivo i skužim da i jeste tako.

Palacio Real de Aranjuez.
Sila stubova i lukova pod konac.



Jel da jest?
Nemere bit ravnije.



Ma strava od pravca.



Pošto znamo da pate od pravaca, ravnina, platoa i tako to i tome slično i u tom smislu.



Da kućera ne bi ostala u daljini evo je i u blizini.
Ništa posebno.
Nema garažu.



I onda se dooooobro izmakneš da sve može da ti stane u okular... il objektiv.... ma okular objektiva.
Probo sam da prebrojim one lukove al zamantam oko trećine.



Vidi!
Ima u Španiji i zelene boje.



Aj pogled po pravcu od sebe.



Pravokutno se zakreneš pa pogled... pravo. Kako bi drugo?