www.vozovi.com

Otišao sam u stan da uzmem stvari. Sa Semom sam se još ujutru pozdravio, pošto je on otišao na posao. Morao sam svratiti do Nikole da bi njemu ostavio ključ, što je oduzelo više vremena nego što sam očekivao, pa sam se čak plašio da ne stignem na voz. I u metrou je bila gužva zbog špica. Voz je kretao sa Vitebske stanice, na kojoj nisam bio do tada pa me je još više brinulo da mi nepoznavanje terena ne uspori. Na sreću, stigao sam 10-15 minuta pre polaska.

Vitebska stanica:


Peroni. Elektrificirani su samo koloseci za lokalne vozove, a za daljinske nisu:


Moj voz, sa desne strane:


Na ulazu u voz, pratilja vagona, provodnica je vrlo dugo zagledala pasoš i samo napomenula da bih na granici mogao imati problema. Opet stara priča, pa se nisam uzrujavao. Voz je bio 100% popunjen, pa nije bilo mnogo prilika za slikanje tokom puta. Zalihe hrane su mi bile male, pa sam odlučio da što više spavam tokom puta, kako ne bi bio gladan. Između Rusije i Belorusije ne postoji granična kontrola, tako da sam prespavao do između Molodečna i Gudogaja (železnička mapa Belorusije - voz ide neelektrificiranom prugom preko Nevelja u Rusiji preko Polocka i Molodečna do Viljnusa u Litvaniji). U Gudogaju ulaze Beloruska granična kontrola. Bili su iznenađeni mojim pasošom (gle čuda). Policajac je uzeo moj pasoš i otišao sa kolegama da se konsultuje. Posle 10-ak minuta se vratio i lupio pečat, ali je migraciona karta koju sam dobio na ulasku u Rusiju ostala u pasošu. Pitao sam ga zar ne bi trebalo da je on uzme, na šta je odgovorio sa da i uzeo.

Dve slike iz Gudogaja (slikao sam krišom, zbog policije okolo):

Kada sme iz Gudogaja krenuli ka Keni, graničnoj stanici sa Litvanske strane provodnjica mi je prišla i krenula da mi govori kako mi je lepo rekla još u Sankt Peterburgu da ću imati problema i da me "sigurno neće pustiti u Litvaniju", i dala mi je ovaj papir da popunim:



Ukratko, na njemu kaže:

U vezi sa tim što ne posedujem pravilne dokumente (na liniji sam napisao "a šta je nepravilno?") za tranzit preko teritorije Litvanije, Kalinjigradska železnica, filijala Ruskih železnica me upozorava da mogu biti izbačen iz voza od strane organa granične kontrole. Predlažu mi da odustanem od putovanja.

Dolazimo i u Kenu, graničnu stanicu sa Litvanske strane:


Policajci prilaze, a ja opet spreman za istu priču. Prvo je došao jedan policajac koji je, naravno, bio zbunjen. Listao je pasoš nekoliko puta i onda pozvao nekoliko kolega da se konsultuju. Malo su me ispitivali gde idem, da li mi je potrebna viza, da li je Srbija u EU i slično. Onda mi je rekao da se vraća za par minuta. To je i uradio i poželeo srećan put. Međutim, ja umesto da pogledam odmah u pasoš i proverim da li mi je lupio pečat, to sam uradio tek kasnije. Ispostavilo se da je očigledno mislio da je Srbija u EU i da nije potreban pečat, pa ga nije ni lupio. Malo sam strepeo šta će biti na izlasku iz Litvanije za par sati.

Nastavljamo litvanskim krajolikom:




Ubrzo i stižemo do Vilnjusa. To je jedina stanica u Litvaniji u kojoj je voz stajao, pored graničnih, ali nisam primetio da je iko ulazio i izlazio iz voza. Parnjača na ulazu u stanicu:

Vagoni u Vilnjusu:




DMV Metrovagonmaš RA2:


Ogledalo:


Nastavljamo dalje lepim krajolikom:

Tokom celog puta Sankt Peterburg - Kalinjingrad samo su mali delovi oko Sankt Peterburga, Vilnjusa i Kalinjingrada elektrificirani, tako da smo celim putem pod dizel vučom lokomotiva TEP70 RŽD, BČ i LG. (železnička karta Baltičkih zemalja i Kalinjingradske oblasti; voz ulazi kod Kene u Litvaniju i preko Vilnjusa, zaobilazeći Kaunas i preko prelaza Kibartaj/Nesterov dolazi do Kalinjingrada) Brzine su odlične, uglavnom 80-120 km/h po mojoj proceni. Naročito je dobra pruga kroz Litvaniju. Litvanija deluje kao vrlo lepa zemlja, vredelo bi je obići u nekom drugom navratu.

Pruga između Vilnjusa i Kaunasa:




Kada se pređe na neelektrificiranu deonicu, sa leve strane se nalazi jedno lepo jezero:

Stižemo i u Kibartaj, pograničnu stanicu Litvanije. Policajac je za divno čudo bio dobro informisan o mom pasošu, što je bilo loše po mene. Tražio je ulazni pečat dosta dugo i kada ga nije našao, pitao me je zašto ga nemam. Dosta dugo smo vodili razgovor i posle 10-ak minuta raznih pitanja sam dobio izlazni pečat. Ne sećam se kada sam se više oznojio. Na ulazu u Kalinjingradsku oblast u Nesterovu je manje više standardna procedura. Prvo lista pasoš par puta, pa kad vidi da nemam vizu me upita za gde je. Ja kažem "viza nje nada". On uzima knjigu, gde posle par minuta i par osmeha njega i kolega potvrđuje da mi ne treba viza. Pitao me je gde sam bio u Rusiji pre toga i bio iznenađen što su mi Belorusi uzeli migracionu kartu, a ja popunio novu.

Nesterov:


U Kalinjingradu postoje dve stanice, Južna i Severna. Južna je veća i koristi se za sve daljinske vozove. Nju su sagradili Nemci i jedna je od retkih objekata starog nemačkog Kenigsberga koji su preživeli II svetski rat. Cela Kalinjingradska oblast je nekada pripadala nemačkoj pokrajini Istočna Pruska. Posle II svetskog rata je ova teritorija pripala Ruskoj Socijalističkoj Federativnoj Sovjetskoj Republici u okviru SSSR-a.

Po dolasku na Južni vokzal Kalinjingrada:




Stanica sa civilne strane. Grb RSFSR je još tu:

Odmah po dolasku u Kalinjingrad sam kupio kartu do Gdanjska za prekosutra. Na stanici postoji nekoliko blagajni za daljinske vozove, od čega se samo na jednoj prodaju karte za voz ka Poljskoj/Nemačkoj i ona radi do 20 časova. Pošto se bližio kraj radnog vremena blagajnica je pitala da li neko kupuje kartu za voz ka Poljskoj/Nemačkoj. Samo sam se ja javio, a ostalima u redu je rekla da sačekaju na drugoj blagajni pošto mora meni da proda kartu, na burno negodovanje 5 ljudi ispred mene. Srećom, pa se nisu na mene okomili već na blagajnicu, ali su se posle par minuta smirili pa sam kupio kartu. Za divno čudo, kupovina karte je prošla bez problema, za razliku od prethodnih iskustava. Blagajnica nije zagledala pasoš, već samo prepisala broj pasoša.

Evo i kako izgleda međunarodna karta RŽD:

Korice (na RŽD se red vožnje piše prema moskovskom vremenu, a Kalinjingrad je jedan sat iza, pa mi je na korici zapisala lokalno vreme polaska - 17:23)


Besplatna rezervacija "sedišta" (ono što sam unapred znao je da to nije sedište, ali o tom' potom)


Vozna karta


Kad sam već kod voznih karata, evo i vozne karte MAV Budimpešta - Lavov sa početka puta:

Kalinjingrad je grad izgrađen na mestu nemačkog Kenihsberga koji je gotovo potpuno uništen u II svetskom ratu. Tokom celog mog dvodnevnog boravka nisam video sunce. Stan mog domaćina je bio smešten na 11. spratu u centru grada pa sam imao dobar pogled.

Dom Sovjeta izgrađen na lokaciji nekadašnjeg Kenihsberškog zamka:


Kenihsberška katedrala:


Kako pljusak nije slabio, pozajmio sam kabanicu i zaputio se pravo ka katedrali. Taman sam stigao na početak orguljskog koncerta.

Par slika iz katedrale:

U katedrali je bilo izloženo par slika Kenihsberga pre II svetskog rata:


Kao i izložba posvećena kompozitoru Aleksandru Skrjabinu:


Malo Skrjabinove muzike:


Pošto je napolju i dalje lio pljusak svi posetioci koncerta su poprilično dugo ostali u katedrali, uključujući i mene. Posle sat vremena došla je žena koja nas je na kraju ljubazno zamolila da napustimo katedralu jer je koncert gotov. Ali kiša nije. Otišao sam ka centru, da se zavučem u neki od milijardu tržnih centara. Kalinjingrad je grad koji ima neshvatljivo puno tržnih centara. Reklo bi se da su najjači utisak ovog grada. Pljusak je stao konačno, pa sam konačno mogao da razgledam grad spolja.

Dom Sovjeta:


Majka domovine:

Crkva Hrista Spasitelja izgrađena 2006. godine:




Do izgradnje crkve na platou ispred je stajao spomenik Lenjinu, ali je on uklonjen.

Detalj sa platoa ispred crkve:


Krećem nazad ka ostrvu Imanuela Kanta, na kojem je katedrala. Usput zatičem ovaj, ne znam kakav spomenik:


Jedna od sačuvanih zdanja od pre II svetskog rata, zgrada Kenihsberške berze:

Evo nas ponovo kod katedrala, svakako najveće znamenitosti u ovom gradu:




(u pozadini rugobni Dom Sovjeta)