www.vozovi.com

Autobusi zadobijaju sve uvrnutije oblike.
Ovaj i nije prećerao al' se neću začuditi kad naiđe neki u obliku piškote.



Š'a mu je ona crna daščurina ozada?
Lafo kormilo?



Ovo je uzvodno.



Ovo, uvodno.
Ribe, ribci i ribičoni.



Ovo, prekovodno.



Uz tipični zvrk - tandrk.



Čemu novi tramvaji kad starima smrta nema?



Muzeji su, većinom, postmortalni, posttragedijski i sve tako nešto.
Konačno nešto u slavu radosti življenja što vuče na bahanalije (i orgije, ako bude sreće)
Museu do Vinho do Porto.

Okolni, paralelno pozicionirani, lučni (horizontalno gledano) obilazni most.
Da se ne guraju po pruzi i ne gaze hodajuće prolaznike.



Crveni što mi ide na živce.



Žuti.
Taj mi malo manje ide na živce.



Demirli halka.



Nadzorni organ, leteći, komada 1 (jedan).



Optimist.
Ribičoni su koju stotinu metara uzvodno al' veslaju prema njemu.
Šta se kasnije desilo ostaje nepoznato.



Prilazi neko plovilo.
Da sačekam da vidim koji je.



Toji je.
MS Infante don Henrique.
Napravit 2003.
Dug 75 metara.
Širok 11,40.
71 kabina.
Jede 142 passengers.

Paragem Massarelos.
Desno je kafanče.
Taman da se srkne nešto.



Sjediš, srčeš i promatraš.



Promatraš mimoprolazeće tramvaje.



I druga čudesa.
Rekoh već da, kako vrijeme prolazi, sve je više hodajućih Spačaca.



Onaj je odmakao al nije neuhvatljiv.



Ovaj dolazi s moje desne strane.
Tamo je, oko 100 m daleko, tramvajski muzej.
Da nije kasno, ko što jeste, i tamo bi zavirio.
I nisam zavirio. Jer je bilo kasno. Ko što jeste bilo.



Dakle - dobro je što ima stvari za ispuniti vidno polje.



Evo jednog i iza leđa.
Smandrljo se nizastrmo.

Vi'š da je kasno.
Uzastrmo, uz prugu, kojom se zadnji smandrljao.
Zveram naokolo.
Šta znaš?
Možda ima nešto.



Ima!
Jedna od onih 5.000.000.
Igreja da Confraria das Almas do Corpo Santo de Massarelos



Jes perspektiva al ne izgleda baš perspektivno.
Al navigacijski vražićak kaže da sam na pravom putu.



Ovo mi nešto interesantno.



Podška iz Portugala.



Paragem Restauração. Linha 18.
Tj. tu negdje.



Otalen je vaki ždrak.

Hospital Geral de Santo António.
Trajvan vrti oko nje.
Vrti kad vrti.
U ovo doba ne vrti.
Ništa posebno, reklo bi se.
Međutim, s druge strane je osnovna zgrada iz 1770.
Spada u Monumento Nacional.



Prođoh pored vrata s rezbarijom i postraničnim kipovima.



Izvedoh izmicanje sebe koliko to prostor dozvoljiva.
Igreja dos Carmelitas Descalços.
Zbrzali su je od 1616. do 1628.



Kako je trajvana ponestalo uslikah konkurenciju.
Vozi po prugi al ne vozi po šinama.



Praça General Humberto Delgado.
Humberto da Silva Delgado bješe leteći general (Air Force) i političar.
Dakle: trg i gradska kuća.
Câmara Municipal do Porto.



Metro?
I to ima.



Uniđoh da vidim šta ima.
Ovog iz obezbeđenje sam nešto pitao, onako, iz kurtonazije.
Pogledo me s teleći pogled kroz desni ćošak od glave i ne reče ništa.

Opalismo sjeverno i nakon 30-40 km zaključismo da bi mogli (ako može) odspavati ko ljudsovi (u prevodu - u krevetu).
Bješe uočena jedna, kao, hotelska zgrada s praznim parkingom al upaljenim svjetlima.
Iako je bilo kvarat do dvanajs, Majac ušao i saznao da se može pajati za, nevjerovatnih, 40 Ojra za trojicu + doručac.
Soba, više neg zadovoljavajuća (desni krevet je x2).



Uz bitnu prostoriju na visokom nivoju.



Doručac on the sabah.
Doručac bješe po principu elitiziranog divljaštva poznatog kao: švedski sto.
Jamljaj i gutaj koliko god možeš.
Nismo se morali tuć'.
Nikog osim nas.



Terasa pred ulazom obogaćena alergenima.



Hotel se, dakle, zove "Contriz" a mjesto, Póvoa de Varzim.



Dokaz da smo bili jedini gosti.
MB u kraju, desno, pripada jedinom živom biću u zgradi - dedalusu koji nas je ljubazno primio.
Kad nema nikoga i 40 E dobro dođe.



Nakon ovoga - dalje.
Po karti to je: vertikalno, gore.
Kad dođemo gore, onda ćemo desno.
Al ima još do gore.

Slike iz profura.
Interesantna mjesta za vječno stanovanje.



Uobičajena praksa u ovim krajevima.
Miran komšiluk.
Da mene pitaš - dodaj vodu (dolaznu i odlaznu) i struju i meni dovoljna kvadratura i za ovozemaljsko življenje... posmrtno nastaviš na istoj adresi.
Baš praktično.



Udaraju smrtu kontru.
Ponekad upali.



Njima uvijek upali.



Ovu dvojicu ćoškastih, lično, ne poznajem.
Treći je MINI.



Peugeot 403 i FIAT 1400 jal 1900.
NIje SEAT. Provjerio.



Peugeot 204.



VOLVO 740 i onaj Peugeot.



Restauratori: Bujrum.
Ima još po okolini.
Nisam sve poslikao.

Stanem kod zatvorene kapije.



Privukla me motorna oklagija.



Pomaknem se malo niže.
Još jedna kapija al' otvorena.
Tamo je i tabla na kojoj piše: Quinta de Santoinho.
Kako ne bješe nadzornih organa, izvršim ufur.
Prethodna kapija s unutarnje strane.



Izgleda kao plinsko topče al' mislim da nije topče.



Al' ima i bolji stvar.



Navodno "E 54 TONDELLA", navodno proizvedeno od strane Maschinenfabrik Esslingen i, navodno, nekad drndalo po Regua — Chaves Railway.



Ima još od te vrste.

I postavi se pitajne: Iz kojega razloga je to tute?
Da ovo nije odgovor?
Moje poznavanje portugalskog jezika ovo navodi na prevod u smislu: Budući muzej transporta.
Interesantno ako je tako.
Ako je budući, šta je sad?



Kroz staklo i nije baš uspješno.
Počinje s vakim nečim.



Pa nastavlja.



U novija vremena.



Ima i kamijuna.



I tobusa.



Njega su pravili 1958. u Portugalu.



Ulovio sam podatak da je "Museu" tek 2014. dobio nekakvo aminovanje od strane vlastodržaca.
Ima nokolo svega i svačega iz raznoraznih kategorija.
Možda bude bolje u sljedećim godinama.
I otvoreno i dostupno.
To možda i nije do njih.
Možda sam utrefio kad mu vrijeme nije.

Nešto dalje, a on di ader sajd, stanica Darque.
Ako to ikoga zanima, Darque ima nešto manje od 8.000 stanovnika.



Da ne šupljiramo. osnovni razlog za posjetu je bio, ovdje opravdano očekivani i zasluženo ovjekovječeni: Ćenifaus regularan i u funkciji.



Da vidim ima li ga voz.
Nisam ga očekivao s ove strane.



Nisam ni s ove al' zahebah se.



Privatni Takargo, Vossloh Euro 4000.



Vuče gomilu praznih specijalaca.



Na svakom po 6 ovoga.



Najvažnije, sve bješe na vrijeme.