www.vozovi.com

Metro stanica Boissiere i jedan voz pred polazak:






Dok se voz kretao cuo sam cudan zvuk, ali nisam znao odakle dolazi...






A onda kada je naisao voz na suprotnom koloseku, bio sam iznenadjen, a i provalio sam odakle dolazi tajanstveni zvuk, kada sam video ovo:





Metro sa gumenim tockovima pored klasicnih metalnih, na istom obrtnom postolju, koji se krecu po posebne dve sine sa spoljne strane koloseka normalne sirine. Verujem da im je uloga da smanje buku i vibracije prilikom prolaska voza, a posebno na linijama metroa kao sto je ova linija 6, koja velikim delom ide iznad povrsine. Evo kako izgleda obrtno postolje kod ovakvih vozila:






Zatim je nastao i jedan snimak ovakvog voza, gde se lepo cuje i "cudan" zvuk koji sam pominjao:

http://www.youtube.com/watch?v=js3R7So6oiw


Na pocetku snimka mozete cuti i stanicni razglas, kako stalno upozoravaju putnike da se paze dzeparosa i da drze oci otvorene, jer se tu u neverovatnim guzvama po vozovima najvise krade.




Pogled na prethodnu metro stanicu, Kleber:





Stanica Trocadero do koje sam isao:

Kada se izadje iz metroa na stanici Trocadero i kada se popnete na plato trga Trocadero, prvo sto vidite je ovo:






Ajfelova kula ili Ajfelov toranj (na francuskom Tour Eiffel) sagradjen je 1889. kao eksponat za svetsku izlozbu povodom proslave stogodisnjice francuske revolucije. Do 1930. godine je bila najvece zdanje na svetu sa svojih 300 metara visine. Ime je dobila po inzenjeru koji ga je projektovao Gustavu Ajfelu. Danas je jedna od najznacajnijih turistickih atrakcija u Parizu.

Toranj je gradjen od 1887. do 1889. godine, a svecano je otvoren 6. maja iste godine. Struktura je sastavljena od 18 038 delova od livenog gvozdja, uz pomoc 2,5 miliona zakivaka. Za vreme izgradnje, zahvaljujuci merama bezbednosti koje je Ajfel uveo, poginuo je samo jedan radnik, sto je za to vreme bilo izuzetno dostignuce.

Ajfelova kula je visoka 300 metara (324 metara sa kasnije postavljenom televizijskom antenom) i metalna struktura je teška 7300 tona. Toranj je bio najvisa gradjevina u svetu 40 godina. Do vrha ima 1665 stepenica.

Odrzavanje tornja se sastoji u nanosenju premaza na celu strukturu od 50 tona boje, svakih sedam godina radi zastite od korozije. Povremeno se boja menja.

Zanimljivo je napomenuti da zavisno od vremenskih uslova vrh tornja moze da odstupi od vertikale do 8 santimetara u stranu od Sunca. Pomeranje nastaje zbog neravnomernog zagrevanja metala na suncanoj i na strani u senci.

Kada je toranj sagradjen, neki Parizani su smatrali da je ruglo i da ga treba porusiti. Danas se smatra za jedno od remek dela arhitekture u svetu.




Postavljam jednu panoramsku fotografiju, pa bih se izvinio onima kojima se sporo otvara, jer je velicina slike znatno veca od ostalih. Oni koji nemaju mogucnost da vide ovu fotografiju u punoj velicini na forumu saljem thumbnail, pa to mogu uciniti klikom na njega:








Pogled koji se odavde pruza na Ajfelov toranj sve turiste ostavlja bez daha:






Ja sam se malo duze zadrzao na tom mestu i uzivao u pogledu, praveci 1001 fotografiju
Sacekao sam da se malko vise smrkne, zbog ovoga recimo:




Da ne bi pitanja dolazila kasnije , ja odmah dajem odgovor kako je ovo fotografisano:
ISO 100
Otvor blende 36
Ekspozicija 30 sekundi
Objektiv Canon 18-135mm
Zoom 75mm (X1,6)
Jedan cvrst stativ...


Slicno je nastala i ova:

Jos malo slicnih kadrova, onako redom kako se svakom narednom fotografijom sve vise smrkavalo









Kao poslednju fotografiju sa Trocadera postavljam jednu veliku panoramu celog Ajfelovog tornja, tako da se ponovo izvinjavam onima koji je mozda nece moci videti na forumu i postavljam thumbnail:





Oni koji je mogu videti, verujem da ce uzivati u skrolovanju niz fotografiju:

Ima i policije u blizini, kao i svugde gde su veliki skupovi ljudi, jer se uvek nadju oni sto remete red. Bas dok sam silazio sa Trokadera, grupa policajaca je jurila i uhvatila dvojicu mladih sto su pravili probleme:







Velicina mu je tolika da se tesko moze fotografijom docarati. Neko vreme sam stajao zadivljen i gledao na gore, a to rade i svi ostali turisti koji prolaze ispod tornja. Kada ugledate ljude na prvom nivou tornja kako stoje i gledaju, shvatite koliko je zaista velika i visoka ova gradjevina, jer ti ljudi gore deluju kao mrvice, koje proviruju kroz ogradu:







Jedan pogled u samo srce. Posle ovog pogleda mi se neko vreme vrtelo u glavi, jer isto je bilo kao da sam gledao sa neke visine na dole, dok ispod mene nema nicega :-D





Zatim pogled na cenovnik, taman da isplaniram koliko cu sledeceg dana dati evrica za ulaznicu






Za kraj pogled iz parka Champ de Mars, odnosno Marsovih polja:

U povratku prema hostelu nastalo je nekoliko fotografija metro stanice Madeleine, gde se susrecu 3 metro linije, 8, 12 i 14 (naravno u razlicitim nivoima )







Ne znam kako su grafiteri izveli ovo, a kamere postoje na svakom koraku i neko ih je morao videti kada su sisli sa perona i otisli na kolosek:

Pariz 2. dan


Prva jutarnja aktivnost bila mi je odlazak do stanice Gare de Lyon. Ponovo sam u stanici Madeleine presedao, ali ovaj put iz metro linije 12 u automatizovanu metro liniju 14. Izgled perona gde je onemogucen prilazak koloseku, a kada stigne voz, zaustavlja se precizno kako bi se poklopila vrata na vozu i na peronu (dogodilo se da omasi do 10cm):






Gare de Lyon

Jedna od sest najvecih stanica u Parizu. Sa nje polaze vozovi prema jugu zemlje, TGV-ovi koji povezuju Pariz, Lyon i Marsej prugom visokih brzina LGV Sud-Est. Kroz ovu stanicu godisnje prodje oko 90 miliona putnika, sto je cini jednom od najprometnijih na svetu.

Ja sam iz metroa izasao direktno na perone, ali ne ide u putopisu da se ne prikaze ovako lepa stanicna zgrada:


(Foto sa sajta http://www.traveljournals.net)




TGV Sud-Est je prvi slavan proizvod fabrike Alstom, koji je zapoceo sa saobracanjem i testiranjem daleke 1973. godine i koji predstavlja temelj svim Evropskim vozovima visokih brzina. Originalna 92 izvorna voza su u početku bila ofarbana u staro SNCF bojanje, a od 2000. godine, kada su obnovljeni i osposobljeni za saobracanje narednih 15 godina, su kao i ostali tgv vozovi prefarbani u plavo – sivo bojanje. U pocetku su bili limitirani na 260km/h, koliko se i saobracalo po prvoj High Speed pruzi od Pariza do Lyona. Vremenom je vecina garnitura osposobljena za 300km/h, dok je deo ostao za 270km/h.







Pravo je cudo videti travu u koloseku na ovakvoj stanici, a jos nema tucanickog zastora u kome obicno zna da se nadje, vec izbija iz betona. Ocigledno se duze vreme nije ulagalo u nekakvo generalno sredjivanje




Tu je nastao i moj prvi susret sa TGV Duplex garniturama.
Nastankom ovih vozova nastupila je treca generacija u eri TGV-a. Javili su se prvenstveno zbog ogromnog porasta broja putnika, u pocetku na pruzi sa najvecim brojem putnika u Francuskoj, Pariz-Lyon. Ovo su prvi Double Decker TGV vozovi. Zanimljivo je napomenuti da im je konstrukcija takva da se povecavanjem vagona i duplim brojem sedista u njima nije bitno promenila tezina na obrtnim postoljima u odnosu na starije generacije.





Pesaka polako obilazim celu garnituru. Stigao sam do pola voza:





Zatim sam nastavio i do kraja. Peroni su izuzetno dugacki. Ocekivao sam da na kraju mogu preci na drugi peron i vratiti se pored voza, ali nije postojao pothodnik i morao sam istim putem nazad





Ima jos starijih tgv-ova:





Vozovi izmedju Pariza i Lyona, bez obzira sto imaju dva sprata, popunjeni su skoro uvek do poslednjeg mesta i potrebno je dosta dana unapred rezervisati kartu.
Tu je i masa ljudi koji jurcaju na sve strane, a nisu se videli na prethodnim fotografijama:





Jedan panoramski prikaz, sa terase slicne onoj sa Gare du Nord, sa belim i cistim zubima u prvom planu

Sledeca destinacija mi je Gare St.Lazare. Do nje od Gare de Lyon direktno vodi automatska metro linija 14. Dakle medjudestinacija je podzemlje Gare de Lyon. Ako ste mislili da je prava ludnica od ljudi i velicine ove gradjevine nad zemljom, varate se. Ispod zemlje se nalazi toliko prolaza, tunela, stanica, metro, rer, itd. i vlada opsti haos! Sa jedne strane metro linija 1, sa druge strane metro linija 14, u sredini dve linije medjugradske zeleznice RER i pored toga mnogo, mnogo drugih podzemnih prolaza, stepenica, gore dole, levo desno...

Postavljam jedan snimak, koji sam snimao dok sam isao prema metrou, na kome se deo toga moze videti. U pitanju je potraga za metroom 14... Sve je lepo obelezeno i nemoguce je zagubiti se. Samo pratite putokaze i trebace vam oko 5min da dodjete do metroa, sto nikako nije malo ukoliko nosite putne torbe i sl. Samo pazljivo pratite video i videcete kako sve to izgleda:

http://www.youtube.com/watch?v=s19bSFzs1wk&


Pred kraj videa, na kraju perona videcete gomilu posadjenog drveca i zbunja, ali nemojte da vas to zavara, nije nadzemna metro linija, vec se sve nalazi pod zemljom...

Film o metro liniji 14, sa snimkom cele trase, doci ce na red kasnije.

Kraj metro linije 14, Gare Saint-Lazare:







U pozadini izlaza iz metroa, ogromna stanicna zgrada. Gare Saint Lazare, druga najzauzetija stanica u Parizu, sa sto miliona (mora to i brojevima 100 000 000) putnika godisnje, odmah posle Gare du Nord. Dnevno ova stanica opsluzi 450 000 putnika. Vremenom se kroz istoriju povecavao kapacitet i velicina stanice, tako da danas ima cak 27 perona! Peroni su sortirani u sest destinacionih grupa. Kako se stanica nalazi u severnom (blago severozapadnom) delu Pariza, vozovi odavde idu severozapadno od grada Pariza, gde se nalaze svih sest glavnih destinacija.

Peroni se nizu u nedogled...





Vozovi ne bas toliko interesantni, kao sto bi bio recimo neki tgv:

Jedan film od 14min, metro linije 14.

Potpuno automatska metro linija, kojom je malo cudan osecaj voziti se, bar za one koji nisu navikli na voznju bez prisustva masinovodje. Stajao sam na celu voza i snimao celu trasu ove linije Olympiades - St.Lazare. Malo je bilo strasno gledati prugu sa mesta gde bi po nekoj navici trebao da bude masinovodja, dok vas vozi samo masina. Kada se voz zaustavi na nekoj od krajnjih destinacija, na razglasu vam kazu da napustite voz, a onda isti odlazi na ekspresno okretanje. Za vreme koje protekne dok masinovodja kod klasicnog voza obrne komande i krene u suprotnom smeru, ovih nekoliko vozova stigne da se obrne.
U filmu mozete pogledati ceo proces obrtanja voza, na kraju snimka, sa pocetkom u minutu: 12:55... Pocetni kadrovi nastali su na stanici Olympiades, a u snimku je pored cele trase snimljen i prolazak kroz ceo voz:

http://www.youtube.com/watch?v=IdwrYq4r1SY



Jedna od krajnjih/pocetnih destinacija izgleda ovako:



Bilo bi strasno ostati zarobljen bez igde ikoga u tunelu, u nekom od ovih robotizovanih vozova




Na prazan deo koloseka dolazi voz:





Odmah po zaustavljanju mu se crvena svetla menjaju ceonim belim, skretnica se obrce i nazad:






Malo voznje u punoj brzini:








Vozovi imaju veliko ubrzanje i prilikom pokretanja i prilikom kocenja, a kao sto sam negde u putopisu vec pomenuo, relativno precizno se zaustavljaju, kako bi se poklopila ulazista na peronu i na vozu:



Ne znam cemu usput na trasi sluze svetlosni signali, kada nas vozi robot. Moguce da su ostali od ranije, dok nije bila automatska linija.