Beograd <-> Bajkal 2012

[rasha]

Nekoliko kadrova oko stanice Ulanovo:

[rasha]

Nastavljamo dalje. Posle duge vožnje, ugledavam Listvjanku u daljini, malo turističko mesto koje se nalazi nasuprot Port Bajkala u odnosu na Angaru:




Tačno u 18:50 stižemo u stanicu Bajkal, poslednju stanicu ovog voza.




Odande smo došli:




Stanična zgrada:






U ovom smeru bi nastavili uz obalu Angare ka Irkutsku, da pruga nije poplavljena:




Stanica u nešto širem kadru:

[rasha]

Nastavak sledi večeras.

[rasha]

Odlazim ka pristaništu da pogledam kada ima trajekt/skela do druge obale Angare. Ova kuća levo je prodavnica:




Trajekt/skela Bajkalskih voda polazi tek u 20:15, tako da imam vremena da se prošetam okolo. Evo i dotičnog prevoznog sredstva, pa sad vi procenite da li je to trajekt ili skela:




Do one obale tamo ću se prebaciti njome. Levo je Angara tj. smer ka Irkutsku, a desno Bajkalsko jezero:




Selo deluje dosta mrtvo, ima više turista nego meštana:




Odlazim nazad ka stanici. RA2 odlazi nekud:




Kuća preko puta stanice:




Stanična zgrada:




RA2 se vraća na isti kolosek:




Zaustavlja se na manje-više istom mestu na kom je i bio. Očigledno su nešto isprobavali:

[rasha]

Odlazim ka parnjači koja je postavljena kraj stanice:






Stanica ostaje iza mene:




Odlazim ka skretnicama nekada u smeru Irkutska, a sada u smeru kraja pruge koji je tu iza krivine:






Kod poslednje skretnice je i putni prelaz:

[rasha]

Još jedan pogled ka Listvjanki sa druge strane:




Tamo se završava pruga:




Vraćam se nazad ka stanici:






Dvojica momaka, koji su takođe čekali polazak skele su ostavili torbe pokraj parnjače i išli unutra:




Vodonapojnik:




Sačekao sam da njih dvojica izađu, da bih ja ušao unutra, pošto nije moguće mimoići se. Iz uglja je počela vegetacija da raste:




Unutra je sve dobro zarđalo, morao sam dobro da pazim da se ne povredim negde:

[rasha]

Opraštam se od stanice i odlazim ka skeli:






Usput zapažam ovaj hidrogliser. Mislim da takvi saobraćaju na relaciji Irkutsk - Port Bajkal - Listvjanka - Hužir - Severobajkalsk:




Pogled sa skele na Angaru:




Iskrcavamo se na drugoj obali:






Od pristaništa uzbrdo postoji put kojim se dolazi do magistrale Irkutsk - Listvjanka. Postoji obeleženo stajalište na kom se mogu uhvatiti maršrutke koje iz Listvjanke idu za Irkutsk. Mislim da su svi koji su bili na trajektu išli za Irkutsk. Maršrutke su uglavnom bile pune ili su imale jedno do dva slobodna mesta. Moja je prednost bila što sam sam, pa ne moram da čekam neku sa više slobodnih mesta, te sam među prvima uhvatio jednu. Cena karte je 100 rublji za ludu vožnju Mercedes kombijem brzinom povremeno i preko 150 km/h. Za nekih 40 minuta smo stigli do glavne pijace u Irkutsku, odakle sam ja uhvatio gradsku maršrutku do Novolenjina, tj. do Sašinog i Irinog stana.

Inače, jedna interesantna stvar mi se desila u maršrutki Listvjanka - Irkutsk. Pošto sam par reči sa vozačem razmenio, devojka koja je sedela pored mene po govoru je prepoznala da nisam Rus te me je pitala odakle sam. Kada sam rekao da sam iz Srbije, pitala me je da li sam islamske veroispovesti. Nisam ni stigao da odgovoriom, a već mi se pola maršrutke izvinjavao što me njihova sunarodnica pita takvo pitanje. Rekao sam da sam ateista, ali i da su Srbi pravoslavni narod. Već mi se jednom desilo u Sankt Peterburgu prošle godine da su, kad su me upoznavali, mislili da su Srbi narod islamske veroispovesti. Pretpostavljam da među nešto pojedinim skromnije obrazovanim Rusima vlada uverenje da je Srbija neka srednjeazijska bivša sovjetska republika, kao što znam par ljude moje i mlađe generacije koji su mislili da je Bugarska bivša jugoslovenska republika.

Već sledećeg dana opet se vraćam na Bajkalsko jezero, na ostrvo Aljhon.
O tome u nastavku...

[rasha]

Petak, 20.07.2012.

Hužir/Ostrvo Aljhon



Sada ćemo se privremeno malo odvojiti od železnice...

Još mesec dana pre puta sam preko Couchsurfinga kontaktirao Sergeja, jedinog člana tog sajta sa ostrva Aljhon. On je pored svog doma podigao crkvu, a kasnije uz pomoć putnika i prijatelja sagradio i kuću sa oko 10 spavaćih mesta, gde prima putnike da noće besplatno. Kasnije, po povratku kući u Beograd sam saznao da ga jedan moj prijatelj i kolega dirigent poznaje sa festivala duhovne muzike u Sankt Peterburgu. Takođe ga je i Saša poznavao od ranije, te je igrom slučaja baš tih dana Sergej boravio u Irkutsku i tog je jutra išao nazad za Hužir. Sergej je polazio rano ujutru toga dana i bio je voljan da nas poveze uz podelu troškova goriva. U svakom slučaju, jeftinije od preostalih opcija, maršrutke, autobusa i naročito hidroglisera. Saša je morao neke poslove da završi u vojnom odseku, jer zbog još neizvršene vojne obaveze nisu hteli novi pasoš da mu daju, iako su ga već fizički završili. Ljera je odlučila da krene kasnije sa Sašom, a Sergeju i meni su se pridružili Sašini i Ljerini prijatelji, Sergej (zvaću ga Serjoga, da bi se razlikovao od prvog Sergeja) i Veronika.

Ruski putevi su uglavnom građeni sa dugim pravcima, sa oštrim usponima i padovima, ali uz izbegavanja oštrijih krivina:




Negde u okolini Ust-Orde, mesta koje je na nižoj nadmorskoj visini od površine Bajkalskog jezera:




Silazak sa blagih planina koje razdvajaju Ust-Ordinsku niziju od Bajkalskog jezera:




Nakon Elanca (malo je teže pravilno gramatički napisati, jer je ime grada Elanci, sa naglaskom na poslednjem slogu), koje je središte Aljhonskog rejona, smenjuju se asfalt i makadam preko kojih stižemo do Malomorskog moreuza. Ceo tesnac između ostrva Aljhon i kopna je dobio naziv Malo More, zbog specifične, letnje, tople mikroklime koja traje kratko, od sredine 7. do sredine 8. meseca i zbog toga što je jezero tu pliće od ostatka Bajkala, te se voda više zagreje. A kao analogija Buri, tu je i vetar Sarma (opet akcenat na poslednjem slogu), koji duva sa kopna i dobio je ime po istoimenom selu koje se tu nalazi. On zimi, po rečima Sergeja, prouzrokuje da Aljhonski rejon postane jako neprijatno mesto, jer usled malog broja padavina snežnog pokrivača gotovo i da nema, a i onaj sneg što padne, na minusu je suv i vetar ga oduva. A o dejstvu samog vetra na minusu da i ne govorim...

Pokraj zaseoka Sahjurta se nalazi pristanište za trajekte koje se naziva jednostavno MRS (verovatno skraćenica od Malomorskog). Postoje dva trajekta - veliki, za posetioce Aljhona i mali, za meštane. Oba trajekta su besplatna. Za veliki trajekt je ogromna kolona, te se čeka više sati. Mi smo imali sreće da je Sergej meštanin, tako da smo samo sačekali da se mali trajekt vrati sa druge strane. U toku zime, kada jezero zaledi trajekti ne idu, već se napravi put po ledu.

MRS:




Kolona je dugačka:




Pogled ka ostrvu, na drugoj strani moreuza:




Nastavak sledi...

[rasha]

U međuvremenu, stigao je naš mali trajekt i mi smo zaputili ka ostrvu.

Par kadrova sa trajekta. Pejzaž me je asocirao na slike Irskih obala, samo što nema strmih litica.










Približavamo se pristaništu sa druge strane:




Odande smo došli:

[rasha]

Stižemo na ostrvo i nastavljamo put do Hužira, najvećeg naseljenog mesta na ostrvu. Na ostrvu asvalta nema te su svi putevi i ulice makadamski ili zemljani, ili pak neka mešavina ova dva uglavnom. Iako čak najnoviji vodiči govore da na ostrvu nema ni struje niti signala mobilne telefonije, to je laž. Struja je dovedena još pre skoro 10-ak godina, iako su se mnogi žalili da uništava pejzaž ostrva (mogu se videti stubovi na slikama u prethodnom postu). Takođe, ostrvljani se žale kako pored glavnog puta, kroz livade su prosto niknule staze koje koriste automobili i koje takođe štete pejzažu. Moj prvi utisak ostrva, uz zaista jako sunce je bilo kao da sam negde u Africi, a ne u Sibiru.

Sledi serija slika u putu do Hužira:
















Hužir je na vidiku. Još minut-dva i tu smo: