Ponedeljak, 23.07.2012.
povratak sa Aljhona u Irkutsk.
Taj dan je bio predviđen za povratak u Irkutsk. Serjoga i Veronika su dan ranije kupili karte za maršrutku Hužir - Irkutsk. Saši, Ljeri i meni je ponestalo rubalja za maršrutku. Ja sam dan pre polaska na Aljhon zaboravio da kupim rublje u Irkutsku, te mi je budžet bio limitiran, a sav ostali novac sam ostavio u Irkutsku. Svo troje zajedno smo imali 500 rublji, a karta za jednog košta 600. Ja sam našao kod sebe nekih 15-ak eura u kovanicama, ali u Hužiru ne postoji menjačnica niti ljudi koji bi menjali rublje za kovanice evra, koje su gotovo beskorisne i u Ukrajini, a kamo li na istoku Rusije. Zbog toga smo bili primorani da se u Irkutsk vratimo autostopom, što se na kraju pokazalo odličnim iz više razloga. Ja sam razmišljao da ostanem još jedan dan na Aljhonu, tj. da prespavam kod Sergeja, ali sam odlučio da to ne uradim jer mi je voz iz Irkutska nazad ka zapadu polazio u utorak u 19 časova i 10 minuta, te bi rizikovao da ne stignem na njega, jer se sa trajektom nikad ne zna, a naročito što bih morao da stopiram.
Jutro je bilo potpuno tmurno sa jako niskim oblacima, ali suvo. Serjoga i Veronika su otišli sa naše plaže malo pre nas jer su žurili na maršrutku oko 12 sati. Malo pre nego što su krenuli polako je počelo da se razvedrava i otkriva čisto plavo nebo iznad nas. Mi smo krenuli oko pola sata posle njih. Dok smo stigli do početka Hužira već se bilo skoro potpuno razvedrilo. Pogled na našu plažu:
Prvo smo otišli na poze, pošto smo bili gladni, a treba se nahraniti do uveče. Nakon toga smo otišli do Sergeja da se pozdravimo i da mu vratimo šator koji smo pozajmili. Nakon toga smo se uputili prema izlazu iz sela gde smo stopirali. Tu nam se pridružio i još jedan momak koji je sam stopirao. Oko pola sata smo stopirali i onda nam je stao jedan čovek sa crvenim BMV SUV, čija su zadnja sedišta i gepek bila popunjeni raznim stvarima, daskama, kantama, kamperskom opremom i ne sećam se više čega. Mislili smo da nema šanse više od dvoje da stane. Ali vozač je insistirao da se svi smestimo. Ja sam se smestio na prednje sedište držeći svoj ranac od 40l u krilu, koji je tako stajao do plafona jer je ispred mene bila kanta pa nisam mogao da ga spustim. Saša i Ljera su pored svih stvari na zadnjem sedištu uspeli nekako da se uguraju, ali nije bilo mesta za momka što je stopirao sa nama. Njemu je vozač rekao da može slobodno u gepek da se smesti, na šta je on pristao. Vozač je usput izvadio neku svesku i dao da čitamo. Kako nam je objasnio, on je pesnik i uskoro treba da mu se izda prva zbirka. I tako nam je, čitajući i slušajući njegove pesme prošao put do trajekta. Zaustavili smo se oko pola kilometra pre same obale jer kolona u kojoj se čeka trajekt bila dotle. Pošto smo videli da ćemo na trajekt čekati satima, zahvalili smo se čoveku i pošli dole ka obali. Tamo smo sreli Serjogu i Veroniku čija je maršrutka još uvek čekala red za trajekt. Posle nekih 20-ak minuta došao je trajekt, ali opet nije bio red za njihovu maršrutku, tako da smo ih Saša, Ljera i ja prestigli i popeli se na trajekt "peške", pošto je ionako besplatan.
Isplovljavamo:
Niski oblaci od jutros su do ovde došli:
Pogled ka napred, ka MRS-u:
Pogled ka severo-zapadu. Sa onih brda dalje duva hladan vetar Sarma, koji sam ranije spominjao:
Još malo niskih oblaka na jugo-istoku:
Posle iskrcavanja sa trajekta pokušali smo da uhvatimo neko vozilo na prvoj krivini, ali neuspešno. Otišli smo par stotina metara napred u do sela Sahjurta, na čijem izlazu smo našli zgodno mesto za stopiranje. Tu se asvaltirao novi put ka Irkutsku pa je na tom mestu bilo skretanje ka starom makadamskom putu, što se učinilo zgodnim za stopiranje. Uvideli smo da će neko lakše stati ako nas je dvoje ili jedan, nego ukoliko nas je troje. Saša je insistirao da se on odvoji od nas jer sam je Ljera žensko, a ja sam gost i ne govorim ruski tako dobro i zato što ne znam lokalnu geografiju dobro (ako neko ne ide do Irkutska, nego do nekog drugog mesta usput). U početku nisam hteo da pristanem, već sam hteo ja da se odvojim, ali na kraju je ipak on pobedio. Krenuo je ka napred. Nije prošlo par minuta posle toga, Ljeri i meni je stao jedan momak sa kamionetom. Stao je na sekund, rekao je da ima samo jedno mesto i pošao dalje, ali smo mu dok je on polazio mahali da pokupi Sašu par stotina metara napred, koji je bio okrenut leđima i nije video šta se dešava. Shvatio je šta smo mu mahali te je pokupio Sašu. Mi u sledećih sat vremena nismo imali sreće prolazila su kola za kolima i svi su odmahivali. Već smo izgrickali sve semenke što smo imali, a iz brda su se približavali tmurni oblaci. Taman kad smo mislili da će nas uhvatiti kiša stao nam je jedan namrgođeni čovek sa nekom Tojotom i pitao dokle idemo. Kad smo rekli Irkutsk, rekao je samo upadajte, te smo upali na zadnje sedište. Posle par desetina sekundi pljusak je počeo. Moglo bi se reći da smo imali puno sreće. Vozač je bio tokom celog puta namrgođen, nije bio raspoložen za razgovor i vozio je jako brzo, tako da smo u jednom trenutku prestigli Sašin kamionet kome smo mahali. Samo nas je pred Irkutsk upitao: "Gde u Irkutsku". Kad smo rekli Novolenjino, rekao je da će nas odvesti tamo, jer mu je usput, pošto on ide u Angarsk, za koji se prolazi kroz Novolenjino. Ostavio nas bukvalno 3 minuta od naše zgrade. Od novca što nam je ostao kupili smo namirnice za večeru i sačekali Sašu koji je stigao 45 minuta posle nas. Serjoga i Veronika su još kasnije stigli, iako su prvi krenuli i još dali i novac! To veče smo išli na žurku kod Sašinog i Ljerinog druga, koji ju je pravio pošto se posle par meseci vratio iz Emirata. Njegov stan se nalazi u drugom delu grada, pa smo prespavali kod njega, pošto noću nema gradskog prevoza.
Nastavak sledi...
), pa smo Natalija, Katja i ja uspeli da se smestimo u njega.
