Interrail putovanje Evropom 2011

[dulevoz]

Ako vam postaje dosadno, promenite lokaciju i pogled za samo 90 stepeni...u daljini se vidi moderan deo grada:








Ukoliko i tada bude dosadno, samo bacite jedan pogled vertikalno nanize na opsti haos u saobracaju





Sena sa druge strane:

[dulevoz]

U centru grada zna da bude ovako zgusnuto:





Pont de l'Alma:








U dnu fotografije je Ecole Militaire. Obratite paznju na simetriju prema Montparnassu:

[dulevoz]

Za ovo mi je definitivno trebao sirokougaoni objektiv, utisak bi bio mnogo jaci... Marsova polja, Ecole Militaire i Montparnase i ponovo ta savrsena pariska simetrija:






Polako Sunce zalazi i u tim trenucima, do sumraka, nema onih lepih boja. Pogled na grad postaje pomalo siv:






Resetke okolo terase su dovoljno siroke da se kroz njih moze proturiti ceo fotoaparat ili kamera, da se izbaci po koji predmet (na primer za srecu, nemojte da mislite da to pojedinci uprkos zabranama ne rade ) , ali ne i da se provuce covek:






Ne znam kako izgleda zivot u ovakvim stambenim blokovima, desetak spratova u kvadratu zgrada, gledaju jedni u druge u vecitom mraku:





Na vrhu je u pojedinim trenucima bila neverovatna guzva, nisam primetio da iko kontrolise koliko se ljudi nalazi na platformi, pa zna da bude tesnac. Svi oni uzivaju u nezaboravnom pogledu, moze se to primetiti po njihovim izrazima:

[dulevoz]

Bois de Boulogne za Pariz isto je sto i Central Park za New York, samo je oko 2 puta veci:






Sunce je zaslo i pojavljuju se prelepe boje za nocno fotografisanje. Moguce da je lepo posmatrati izlazak Sunca nad gradom, ali meni je lepse da posmatram radjanje nocnog zivota na ulicama i avenijama ispod. Grad deluje kao da se budi, postepeno se sve vise pali nocna rasveta, sve postaje zivo. Najinteresantniji deo u takvim trenucima bio mi je ovaj pogled prema jugozapadu:






Vreme je da prikazem i trg Trocadero, sa kojeg sam fotografisao Ajfelov toranj jos prvo vece:






Moderni deo grada:

[dulevoz]

U ovim trenucima nesto mi je palo na pamet, probio sam se sa stativom do ograde i postavio kameru da snimam prelazak iz dana u noc. Za snimak radjanja noci je potrebno najmanje pola sata bez pomeranja. Snimao sam oko 10min i u tom trenutku je nastala nekakva pometnja medju ljudima. Nekoliko cuvara pocelo je da nas isteruje sa terase i skoro fizicki ugurava u zatvoreni zastakleni prostor ispod. Cela operacija sklanjanja ljudi trajala je oko 15min. Pomislio sam da je razlog vetar koji je poceo da se pojacava. Vrata za izlazak na terasu su zatvorili i u tom zastaklenom prostoru ispod, postalo je jako zagusljivo. Do prozora sam se jedva probio, a u pokusaju da napravim najlepse nocne fotografije ometalo me je staklo debelo preko 1cm, prelamanje svetla i nekakva zamagljenost. Sve to je trajalo petnaestak minuta i pomislio sam da se polako proguram do lifta i odem. Kako ta misija nije bila moguca, jer je navala za odlazak u lift bila neverovatna, ostao sam jos da cekam. Spolja po Ajfelovom tornju su pocela da se pale svetla, nocna rasveta, kakvu ste videli na prvim fotografijama tornja u ovom putopisu. Shvatio sam da dok je toranj trepereo niko nije smeo da bude na terasi. Posle par minuta su nam otvorili vrata i stampedo je poceo da izlazi napolje.


Evo kako je to izgledalo dok su nas proterivali:






Moj poslednji pokusaj pre ulaska unutra da nesto okinem:






Iznutra je nastala ova fotografija, kroz zamuljano staklo:






Kada smo ponovo izjurili napolje, igrom slucaja bio sam medju prvima i uspeo sam da fotografisem praznu terasu:






Tu je i ivica, setite se posta u kome sam pisao o bacanju raznih predmeta:

[dulevoz]

Ponovo Trocadero, ovaj put potpuno osvetljen u svom punom sjaju:






Bila bi prava steta da nas nisu ponovo pustili napolje:





Ne kazu ljudi dzabe da je "Grad Svetlosti" drugi i bolji naziv za Pariz






I dalje gledjuci ove fotografije vracaju mi se neka secanja,kako je to sve izgledalo uzivo! To zaista treba doziveti!






Dva reflektora istovremeno bacaju svetlo kruzeci iznad grada:

[dulevoz]

Jos jedan pogled na saobracaj ispod:








Da li je nasa planeta zaista okrugla





Jos samo Trijumfalnu kapiju nisam prikazao:

[dulevoz]

Vreme je za dug spust. Sa treceg (vrha) na drugi nivo mora se ici liftom. Sa drugog nivoa sam primetio da je dozvoljeno da se ide nanize stepenicama. Nisam imao zelju da se guram u liftu, a ujedno sam zeleo i bolje da sagledam konstrukciju tornja. Stepenice su pravi nacin za to, a na njima gotovo da nema ljudi. Tada sam prvi put tog dana osetio pravu tisinu. Cuje se samo saobracaj sa obliznjih ulica. Problem je sto do dole ima hiljade stepenika. Kada sam video da mi laganim hodom ne ide, ubrzao sam i posle nekoliko krugova vam se zavrti u glavi. Neprestano kruzite okolo prostora za lift, a kada vidite da nidokle niste stigli, to vas izludi. Merio sam vreme koje mi je potrebno za spust sa drugog nivoa, odbio pauze za slikanje od 5min i ukupno mi je bilo potrebno 25min, a kada se uzme u obzir da sam skoro trcao nizbrdo, to je mnogo.
Za one koji vole i zele da se pentraju po tornju, dozvoljeno je ici i navise pesaka

Usput sam zavirio u prostor za lift:






Pored gomile sajli, uzadi i sigurnosne opreme, tu su i dvometarski koturovi, a ima i vecih:






Stepenice kojima sam se spustao:






I konacno pogled sa zemlje na prvi i drugi nivo:






Toliko o nocnoj poseti Ajfelovom tornju. Nadam se da ste zajedno samnom uzivali

Dalje u putopisu ocekujte jos mnogo vozova, tgv-ova i slicnih vozoljubiteljskih atrakcija. Ostao je jos jedan dan u Parizu

[dulevoz]

Treci dan u Parizu planirao sam da provedem prvenstveno setajuci, kao mali odmor od fotoaparata i kamere. To kod mene naravno nije moguce, nikuda ne idem bez foto opreme, a tu je i ona turisticka folozofija: "Zbog cega da ne fotografisem, kada mi se vec ukazala prilika?", tako da cu vas jos malo zamarati ovim gradom i jednom zeleznickom stanicom koju jos nisam prikazao.


Zapocinjem metroom. Plan je bio da odem do Montparnass-a. Usput (vec sam zaboravio gde) jedno metro poslednje stajaliste, odakle pruga ide verovatno prema nekom depou:






Usput prema Montparnasse:






U daljini se vidi moje odrediste:





Tour Maine-Montparnasse (Maine-Montparnasse Tower), sa 210m visine poslovnog prostora, bio je najvislja zgrada u Parizu do 2011. godine, kada ju je nadvisila jedna zgrada u modernom delu grada (La Defense), sa svojih 231m, nazvana Tour First.






U planu mi je bilo da sa Montparnassa fotografisem grad, prema Ajfelovom tornju i zeleznicku stanicu Montparnasse na drugoj strani. Za fotografisanje Ajfelovog tornja trebalo mi je prepodnevno sunce za taj pravac i noc za nocne fotografije, a za stanicu Montparnasse ili rano prepodne, ili kasno poslepodne. Kako sam zakasnio na rano jutarnje sunce, a kasno poslepodne i vece nije bilo u opticaju zbog sutrasnjeg ranog ustajanja i nastavka putovanja, kao i zbog moje neodlucnosti, na Montparnas se nisam ni popeo. Mnogo mi je zao zbog toga i potrudicu se da to ispravim prvim sledecim odlaskom u Pariz.


Pogled preko puta Montparnasa na Gare Montparnasse:





Da sam se popeo na Montparnasse, pogled na zeleznicku stanicu bio bi znatno drugaciji i svakom vozoljubitelju vredan svakog "bacenog" evrica:

http://www.fotopedia.com/items/flickr-2997601147

[dulevoz]

Odavde polaze TGV-ovi za zapadne i jugozapadne destinacije od Pariza, kao sto su:
Brest, Nantes, Poitiers, La Rochelle i Bordeaux...
Takodje ima i putnickih vozova.

Evo jednog od starijih TGV-a, kakvi se ovde mogu sresti:








Njuska mu je kao avionska i iz ovog ugla deluje mnogo mocno:






Moram da napomenem da su uslovi za fotografisanje bili katastrofalni. Previse su mracni peroni, a dnevna svetlost se probija kroz nekakve staklene otvore kroz zgradu i sve cini preterano kontrastnim, tako da ni minimalan kontrast podesen na aparatu ne pomaze.

Jedan pust peron:









Tgv ode nekuda: